У Галерији Факултета уметности 21. децембра 2021. године отворена је изложба ”Фосилизација” проф. мр Бранимира Карановића.
Бранимир Карановић рођен је 1950. у Београду. Дипломирао на Факултету примењених уметности 1974. у Београду. Маqгистрирао графику на Факултету ликовних уметности 1976. у Београду. Од 1978. до 1996. радио као професор фотографије на Академији уметности у Новом Саду. Од 1996. је био редовни професор фотографије на Факултету примењених уметности у Београду до 2015. Од 2016. добија звање професора емеритуса на истом факултету. Активно излаже фотографије и графике на домаћим и медјународним изложбама цетири деценије. Добитник је више значајних националних награда и признања.
Члан је УЛУС-а, УЛУПУДС-а и УПИДИВ-а.
Која је најбоља дефиниција корова? Све оно што баштован не жели у свом врту! Бранимир Карановић, наш познати графичар и фотограф, међутим, врло је широкогруд и толерантан баштован. У својој уметничкој башти, он препознаје, узгаја и чува многе „биљчице“, фосиле, крхотине и дрангулије које би неко, с мање ликовног и историјског сензибилитета, неоправдано почупао и побацао као коров и ђубре.
Пре десетак година искористио сам једну Карановићеву мозаичку композитну фотографију – графику, за насловну страну своје књиге о археологији. На графици је приказано празно паркиралиште бувље пијаце, с означеним правоугаоним местима за паркирање и с гомилама ђубрета осталог после пијачног дана. Бољи приказ археологије нисам могао пожелети. Управо то ми археолози радимо: истражујемо суве љуштуре и ефемерне остатке некадашњег динамичног живота, обележавамо их, смештамо у четвртасте „сонде“ и покушавамо да им интерпретацијом удахнемо живот. Најчешће су у питању рушевине, шут, отпад, крхотине, кости – другим речима – ђубре. Понекад будемо награђени и каквом фигурином, фибулом, наушницом – археолошким цветом који је израстао међ коровом и смећем. Археологија ђубрета је саставни део археологије садашњице, која је релативно нова, али равноправна археолошка дисциплина. Проучавање ђубрета, рецимо, показало је да су неке од највећих икада направљених људских творевина депоније, а да се археолошким средствима може врло прецизно утврдити савремена нерационална потрошња и одсуство еколошке свести. Археологија садашњости открива данашњу материјалност људског постојања, а једна од њених стратегија је онеобичавање свакодневице, чиме се отварају бројни занемарени и скривени аспекти културе.
Управо том откривању необичних и скривених веза између прошлости и садашњости посвећена је изложба Бранимира Карановића,, Фосилизација,, На два компаративна квадрата сваке графике приказани су археолошки и палеонтолошки остаци – фосили, екофакти, артефакти, кости, отпаци… С једне стране древни, а с друге из времена која се сада назива „антропоцен“ и означава посебну геолошку епоху пресудно одређену људским делањем. Карановићеве графике пробијају хронолошке баријере, а његови „упоредни животи“ фосила, археолошких остатака и свакодневних разваљених, одбачених и запостављених предмета свакако онеобичавају садашњост и успостављају јасну, нераскидиву везу с прошлошћу. Сличности између фрагментованих винчанских фигурина и делова пластичних лутки, фосилних амонита, пужева и модерних циркуларних тестера, брусилица, ексера, матица и шајбни на Карановићевим графикама нису само формалне, нити су пуке ликовне досетк е. Оне су показатељ дубоке, органске везе. Као што древни прешљенови, астрагали, и модерни графити откривају безвременост игара, тако и подигнута рука поздравља и благосиља са средњовековне фреске и данашње фасаде. Шкољке и прилепци на одбаченом комаду рибарског ужета нераскидиво су повезани с ребрима и кичмом из древног гроба, али и с нама самима.
Бранимир Карановић на својим графикама прастарих и модерних антропоценских фосилизација поставља важна, фундаментална питања која повезују уметност, науке о прошлости, али их чак надилазе у општијем филозофском и биолошком смислу. То су питања опстанка. Она су актуелна и тичу нас се свакодневно, са сваким удахом загађеног ваздуха, нестанком дрвета или планинске реке. Карановићеви упоредни квадрати нас подучавају да смо сви у природи повезани, те да смо одувек и били, али нас и упозоравају на крхкост живота и његових остатака. Данашње ђубре и некадашњи фосили нас с Карановићевих графика снажно опомињу, ликовно и морално. Питање је само да ли ћемо схватити упозорење и преиспитати сопствену дефиницију корова.
Александар Палавестра
