”ПАРАНОЈА, КРИТИКА”

Параноично – критички метод (método paranoico-crítico) је надреалистички метод аутоматизованог стварања у којем умјетник код себе вјештачки изазива параноидно стање свијести како би на нов (изокренут) начин доживио свијет око себе и правио нове мисаоне повезнице. Салвадор Дали је овај стваралачки метод описао као спонтану могућност ирационалне спознаје засноване на критичкој и систематској објективности асоцијација и интерпретација делиричног стања. 

Овај термин је кроз игру ријечи употребљен у називу поставке како би донекле симболично приближио атмосферу и процес настанка радова. Цртежи у поставци су резултат интензивног стваралачког набоја и експресивног дјеловања угљеном, или прецизног оцртавања тушем, али под истовјетним налетом смјене надреалних слика које не долазе као резултат претходног промишљања о садржају цртежа. Они садрже насумичне елементе који испливавају из подсвјести, сложене у ирационалном кључу, који тек у финалном ступњу производње открива своју кохерентну унутрашњу логику. Ово су поетичне повезнице, засноване на невидљивим везама између ствари чији се смисао само понегдје у трептају наслућује. О тој комплементарности наизглед неповезаних предмета и идеја писао је, мислио (и сликао), Рене Магрит. У току истраживања уверио сам се да је тај елемент који треба открити – оно јединствено међу свим оним што било на који начин припада сваком предмету – редовно нешто што сам већ познавао, али да је и то сазнање о њему као изгубљено у дубинама мог духа, записао је једном приликом. 

Цртеж је ослобођен елемента боје, он је у том смислу чистија, непосреднија мисао. Слика је бојена површина која се конкретизује све док не дође до линије. Цртеж је дедуктиван, он почиње од линије, а завршава се у површини, не губећи линију од које почиње. У том смислу драстично се разликују. На неки начин цртеж је непосреднији и истинитији. Стреса са себе сваки сувишак, нарочито бојани. Као таква, цртачка техника омогућава неопходну „радну брзину“ којом се могу „хватати“ сирове слике подсвијести које наилазе у серијама, прије него их престигне троми рацио. Насликани призор може се упоредити са прозним остварењем, цртеж ћемо пак радије упоредити са кратком и језгровитом поезијом. Ако је могуће тражити корелате ових цртежа у књижевности, онда их најприје треба тражити у зачудним стиховима Васка Попе. 

Сви цртежи рађени су у истој, мрачној и гротескној атмосфери, без претензије на статус високе умјетности и завршеност. Они су на прелазу између скице и завршеног рада, нека врста хитрих биљешки о свијету подсвјесних слика. Ова поставка је између осталог и она увијек изнова актуелна борба за статус цртежа као аутономног умјетничког дјела а не прелазне форме (нацрта за слику или скулптуру). Ради се о потреби за афирмацијом естетике блица – експресивног, брзог, недовршеног. 

Мато Уљаревић

МАТО УЉАРЕВИЋ 

Pођен у Подгорици 1997. године. 

Дипломирао је на специјалистичким студијама вајарства, на Факултету ликовних умјетности на Цетињу, у класи проф. Предрага Милачића, 2020. године. Студијски је боравио на програму Скулптура, објекат, инсталација на Факултету лијепих умјетнoсти и дизајна у Братислави (2018. ЕРАСМУС+). 

Учествовао је на више домаћих и међународних умјетничких пројеката. Добитник је више награда у области умјетности. Изражава се кроз цртеж, скулптуру, концепт, филм и анимацију. Редитељ је и сценариста два филма: „Урош“ и „Бурна брежина“ (у изради). Аутор је књиге поезије „Сутерен“ за коју је добио награду “Новица Тадић“ за 2022. годину (Завод за проучавање културног развитка и Министарство културе и информисања Републике Србије). 

Члан је УЛУЦГ. Оснивач је НВО Реанимација, као и Фестивала омладинске културе Немањин град у Подгорици и Умјетничке иницијативе у издаваштву – ТВРД ОРАХ. 

Завршава Мастер студије на ФЛУ на Цетињу. Живи у Подгорици.