
Преузмите у пдф формату
Светомир Арсић Басара
Приказ стваралаштва
Издавач: Факултет уметности Универзитета у Приштини, Звечан – Косовска Митровица
За издавача: Проф. мр Естер Милентијевић, декан Факултета
Дизајн каталога: Наташа Гвоздовић Матовић, стручни сарадник
Година издања: 2023
COBISS.SR-ID 112364297
ISBN: 978-86-83113-65-1
ПОРУКА МЛАДИМ ВАЈАРИМА
Способност вајара да своју грађу претвара у предмете који почињу да живе сопственим животом доприносила је код старих народа да се скулптура идентификује са оним стваралаштвом што је приписивано и сматрано готово божанским.
У тежњи да се што више приближи или да што убедљивија буде у отелотворењу мистичне и верске представе, скулптура је све до деветнаестог века била бојена, позлаћивана, украшавана драгим камењем па чак и одећом.
Вајарство је тродимензионална и конкретна уметност, која као облик егзистира у реалном свету. У часовима кад достиже свој врхунац она се ослобаћа своје тежине и волумена и постаје проблем духа.
У лепези светске скулптуре где видимо нашу, српску скулптуру? Тек крајем деветнаестог века потребе друштва одредиће услове за стварање прве генерације вајара: Петра Убавкића, Ђорћа Јовановића, Симеуна Роксандића, Живојина Лукића, Пашка Вучетића, Стаменка Ђурђевића, Драгомира Арамбашевића. Школовани на европским академијама они су прихватили стил својих професора и пренели формулу академског реализма у наше вајарство.
Зашто се у Србији скулптура појављује толико (трагично) касно? Српска култура рођена је и стварана у простору који је био под утицајем византијске културе. Византија је свет који је „живео и умирао за иконе“. Ирационализам у идеологији и антипластицизам у изразу српске средњевековне уметности представљали су препреку настанку и развоју вајарства. Отпор према пластицизму чини значајну особину српске средњевековне уметности.
Српска скулптура између два рата одбацила је концепцију реализма и наставила да продубљује интимни, камерни карактер скулптуре, остајући инертна према феномену простора. Овакво опредељење указује на конзервативизам српске скулптуре у односу на европско вајарство. Разумљиво је, наша скулптура није могла да прати оно што се у Европи изграђивало неколико векова у континуитету.
Петар Палавичини, Риста Стијовић и Сретен Стојановић су представници интимистичког и камерног израза у српској скулптури.
МОЈЕ СТВАРАЛАШТВО ОДВИЈАЛО СЕ НА КОСОВУ
По завршетку студија марта месеца 1958. године запослио сам се као референт за уметност у Секретаријату за просвету и културу Обласног одбора у Приштини. Док ми је секретар Секретаријатаза, Света Чановић, показивао радни сто обузимала ме је нека језа. „Значи, овде се завршавају моје жеље и амбиције да постанем вајар. Од мог вајарства неће бити ништа. Овде ћу ја, као канцеларијски чиновник, да одрадим свој радни век.“ – размишљао сам у себи. Био сам добар референт. За годину дана, колико сам остао на том послу, урадио сам много. Основао сам Дечанску уметничку колонију, Покрајински клуб ликовних уметника, писао сам ликовне критике и друге чланке. Били су задовољни мојим радом. Имао сам и добру плату – 26.000 динара. Након годину дана напустио сам радно место рефернта и прешао сам у учитељску школу „Миладин Поповић“ да предајем опште техничко образовање. Плата ми је била умањена за више од половине. Износила је 12.000 динара. Али сам зато имао више времена да се бавим ликовном уметношћу.
У Приштини није било услова за вајара. Вајарство на Косову у то време није постојало.
Желим да предочим младима, који се одлучују да се баве вајарством, услови нису пресудан фактор за успешан рад. Пресудан је стваралачки нагон који носимо у себи. Тај нагон је стална ватра која греје нашу љубав према скулптури.
Када би материјални услови били пресудни за стваралаштво онда би богаташи били и највећи уметници. Бог није тако планирао свет. Он је појединцима удахнуо стваралачку моћ и препустио их да се сами сналазе у животу. Бог зна да је таленат највеће богатство које он може да поклони појединцу.
Таленат нагони ствараоца да буде цео предан послу. И та преданост је гаранција успеха. Уметношћу не може да се бави неко ко нема талента. Таленат, удружен са радом, савлађује све препреке на путу ка циљу.
Имао сам посебну привилегију да боравим у косовско – метохијском простору у коме се налазе коначишта духовних ветрова неземаљских сила и по којима се шире чудновати снови испредени од невидљивих нити српске историје. Ходао сам по том духовном бескрају и духовном пејзажу без одређених граница и ширина. Осетио сам култ Косова у срцу српскога народа. У тој духовној оази ницале су и расле моје скулптуре сажимајући у себи сву мукотрпну херојску прошлост мога народа. Препоручујем младима да се држе свога тла. Антеј је бесмртан док је у додиру са земљи. И уметник је најјачи када је нераскидивим нитима везан за корене свога народа. Уметник мора да се бори за своје националне особености и традиционалне вредности. Јер само преко свог сопственог националног искуства и садржаја можемо да се укључимо у светску универзалну људску културу. Без националног идентитета, без националног духа и карактера нема ни аутентичног стваралачког надахнућа.
Уметник мора да се бори против денационализације и фалсификата историје. Против субкултурних образаца антисоцијалног понашања. Против моралне покварености и интелектуалне неспособности. Против подвргавања руглу све вредности које су вековима красиле српски народ. Против сила које су нам брутално отеле Косово и траже да га се одрекнемо и оправдамо њихов злочин. Треба да се бори за аутентично српско стваралаштво. Јер, ако једна култура усвоји страни модел, онда је сва креативност потиснута. Једини задатак уметности и уметника је да увек и без остатка буде на страни одбране своје државе, свога народа, своје историје и своје традиције.
Мала Моштаница, 26.03.2023.године
Академик
Светомир Арсић БАСАРА
Светомир Арсић Басара
рођен је 1928. године у селу Севце, у Сиринићкој жупи, подно Шар планине.
Основну школу похађао је у Севцу, а нижу гимназију у Урошевцу. Школу за примењену уметност у Нишу уписао је 1948. године. Академију примењених уметности у Београду уписао је 1953, а дипломирао је марта 1958. На Вишој педагошкој школи у Приштини предавао је вајање и методику ликовног васпитања од 1962. Када је 1973. године основана Ликовна академија у Приштини почео је да предаје на Одсеку за вајарство. Пензионисан је 1995. у звању редовног професора. Оснивач је Ликовне колоније у Дечанима. Иницирао је оснивање Клуба ликовних уметника Косова и Метохије 1958. године. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1994. године. Пише студије о скулптури, ликовне критике и приповетке.
Живи и ради у Београду.