Сликарски простор Зорана Јовановића Добротина

Ништа се не може заборавити. Све године рада у мултиетничкој заједници, мешовита заједница, студенти, пријатељи, чинили су ми велику радост. Баш та различитост ме мотивисала за рад, ти дивни, млади, чулни људи, радознали духом, а ми смо били ту да развијамо њихову енергију, да им помогнемо да схвате себе и зашто треба да се баве уметношћу. Да им то буде циљ, да осмисле свој живот. Често их се сетим. Без обзира на националност, били су моји пријатељи, другари, делили смо лепоту учења, сазнања. Свака нова слика и графика нам је доносила ново узбуђење и изненађење. 

Моје четкице су жива бића, моји саборци, „ратни другови“. Оне су, баш као и ми, имале успоне и падове, блиставе тренутке, усхићење када напуњене бојом угледају чедну белину платна, своја умирања, ломове, старења. Када уђем у свој сликарски простор, оне ми се јаве, просто се наметну неким редом, желе да буду актери нове слике, непогрешиво извирују из претрпаних ћупова, нудећи своју визију, своју линију, свој траг, некако саучеснички. Рано сам, још у младости, приметио тај живот четака и свих ових година га јако поштујем. 

Моје четкице су причале оно што човек живи у датом тренутку, оне су део мог живота, неми сведоци мог уметничког дрхтаја, мојих осећања неправде и очаја док су бомбе разарале наше животе. Оне су осећале, баш као и ја ту снагу људске патње целе Србије. Памтим то време, исказивао сам немоћ у односу на лични став у том тренутку. Тих месеци смо радили на Факултету уметности, под бомбама, било је застрашујуће, а опет некако храбро. Заносили смо се да неће бити толико бола и да се нећемо осећати толико немоћни, да ће свет схватити истину и стати са безумљем. Били смо заједно, моје колеге, моји студенти, емотивно смо били ослоњени једни на друге, делили дане и ноћи, храбрили једни друге и стварали. Стварали и сликали, док су бомбе падале, носили страх у себи и енергију и веру да нам се ништа неће догодити. 

Зоран Јовановић Добротин део из разговора који је водио са Славицом Ђукућ, Јединство, 2015.

Зоран Јовановић Добротин (1942 – 2016) 

Рођен је 1942. године у Добротину. Средњу уметничку школу завршио је 1964. године у Нишу. Дипломирао је на Академији примењених уметности у Београду 1970. године, где је завршио и постдипломске студије 1972. године. Боравио је на студијским путовањима и усавршавању у Паризу, Лондону, Цириху, градовима Италије и Грчке. 

Члан је Удружења ликовних уметника Србије од 1970. године. Од 1971. до 1974. имао је статус самосталног уметника у Београду. Био је запослен на Факултету уметности Универзитета у Приштини од 1974. до 2009. године када одлази у пензију. У звање редовни професор изабран је 1990. године. 

Имао је педесет једну самосталну изложбу и учествовао је на више од четиристо колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је 30 престижних награда, а његова дела налазе се у јавним и приватним колекцијама широм света. Учесник је многобројних ликовних колонија, симпозијума и конгреса у земљи и иностранству. 

Уметнички радови Зорана Јовановића Добротина у колекцијама музеја и галерија: Музеј савремене уметности, Београд; Галерија савремене уметности, Приштина; Галерија савремене ликовне уметности, Ниш; Музеј савремене уметности, Скопље; Галерија културног центра, Никшић; Културни центар Врњачке Бање Замак културе, Врњачка Бања; Кабинет графике, Загреб; Велика Галерија Централног клуба Дома Војске Југославије, Београд; Завичајни музеј Књажевац, Књажевац; Галерија Виталови сунцокрети, Витал, Врбас; Музеј града Београда, Београд; Завичајни музеј, Рума; Јавно туристичко предузеће, Рума; Галерија Дома Војске, Билећа; Нова Банка, Бјељина; Филијала Нова Банка, Бања Лука; Хотел Сан, Јахорина; El Instituto Zacatecano de Cultura ,,Ramon Lopez Velarde” el instituto Municipal de Cultura de Guadalupe, Мексико; Panstwowe Muzeum na Majdaneku, Lublin, Пољска; Miejska Biblioteka Publiczna, Gliwice, Пољска; Biblioteca Civica di Bodio Lomnago, Италија; Museo Civico di Brunico, Италија; Rotary club Acqui Terme Ovada, Италија. 

У ИЗРАДИ