ВОДЕНА ПРОСТРАНСТВА

Естетика уметнице Катарине Ђорђевић заснована је на препознатљивом сензибилитету и континуираном истраживању. Њена несумњива животна и стваралачка енергија основ је поступака којима су изведени цртеж или слика, уткана је и у графички лист или чини убедљиву структуру сликаног објекта. Постојаност израза, евидентне и танане промене које су природни део стваралачког процеса, у актуелним цртежима из тематског циклуса Гледам реку, а мислим на море, пред посматрача доносе необичне мотиве воде и њених стања. Сталност, кретања водених маса или промене које се дешавају на површини увек привлаче и нашу пажњу када смо у близини велике воде. Катарина своју потребу да суштински буде везана за природу, исказује аналитичним приступом оном што види, кроз интензиван доживљај и убедљив визуелни приказ њене појавности. 

Као изразити цртач она свој уметнички кредо базира на инвентивном и увек другачијем цртежу. У радовима на папиру из актуелне тематске целине, линија је основно средство артикулације виђеног. Она је доживљена, динамична, поседује унутрашњу енергију, извија се, формирајући на тај начин читаве површине заобљених маса. У правилним интервалима вођена она додирује суседни линијски ток и своју виталност преноси на наредни ред исцртавајући притом облике таласа. Иако се на моменте чини сведеном или редукованом, линија на овим цртежима поседује истовремено смислен, спонтан и природи близак карактер. Вешто стилизована представа воде блиска је племенитом цртежу отиснутом са мајсторски изрезаних дрвених матрица традиционалне технике јапанског дрвореза. Преламање светлости и утисак перманентног кретања маса, зналачки је постигнут и коришћењем мастиљаве оловке те баршунастим трагом који она оставља. Сходно овоме евидентна је аутентична атмосфера која се ишчитава са радова који су пред нама. 

Након бројних поетичких целина реализованих деликатним комбиновањем различитих сликарских техника, уметница својом посвећеношћу цртању оловком изнова износи свој став о цртежу као есенцијалном средству ликовног исказа. Богатство, разноврсност успостављених односа те инвентивност приступа, и посматрача упућују на смело истраживање линијом и откривање њених могућности. Свакако, исход трагања за аутентичним у цртежу, умногоме ће одредити уметникова потреба да стално помера границе свог израза. Циклусом радова Гледам реку, а мислим на море Катаринa Ђорђевић нас уводи у просторе иза видљивих граница. 

С. Радојковић

КАТАРИНА ЂОРЂЕВИЋ 

Рођена 1966. године у Нишу.  Факултет ликовних уметности и постдипломске студије сликарства завршила у Београду 1994. године. 

Члан је УЛУС-а од 1993. године. Ради на Универзитету у Нишу, Факултету уметности у Нишу, у звању је редовног професора Сликања и Цртања. 

Групно је излагала, од 1989. године, више од 300 пута у Србији и иностранству (Јапан, Кореја, Канада, САД, Велика Британија, Шпанија, Немачка, Италија, Белгија, Аустрија, Чешка, Пољска, Русија, Литванија, Египат, Иран, Грчка, Румунија, Турска, Албанија, БиХ, Македонија, Црна Гора, Хрватска).